Osnovna škola Antuna Mihanovića Zagreb

Učenički rad potaknut je čitanjem „Malog ratnog dnevnika“ Stjepana Tomaša. Klikom na više možete pročitati tekst učenice Ive Pištlek.

Tata mi je  rekao: „Sine, volim te, i  ono što te najviše molim je, da se nikada, ali baš nikada ne osvetiš ovim ljudima i ne osuđuješ ih za zlo koje su nam nanijeli. Bitno je da pronađeš mir u svom srcu i da uvijek budeš snažan, i budeš čovjek.“  Poljubac u desni obraz  zadnje je što mi je rekao i učinio. Dao mi je ljubav i ulio  snage da mogu ići dalje. Mama je plakala za tatom. Njezino srce nije imalo snage za ništa, čvrsto me je zagrlila i poljubila, zatim je, kako je rekla, otišla s tatom. Rekla je da se ne brinem  oni idu na jedno posebno mjesto radosti i mira. A rekla je ,ako budem dobar i pošten, bit ću s njima i ponovno ćemo biti obitelj kakva smo i prije bili, i još veselija i ponosnija. Mene je neki striček  odveo u sobu, a ja sam se uplašio pa sam ga pustio da me udara. Rekao je da sam slobodan  i ja sam trkom izišao. Tada sam shvatio da je i dio moga srca otišlo sa roditeljima. Osjetio sam prazninu i tugu.  Danas sam se sjetio torte... i  mame u kuhinji i obiteljskog slavlja i ljubavi koju i danas osjećam. I shvatio sam da prazninu koju mi je ostavio rat  neće vratiti ni mržnja, ni psovka , ni ovisnost nego samo mir i dobrota.

                                                        Iva Pišteklek, 6.a